Poznavao sam i pratio rad mnogih „rukovodilaca“ u proteklih pola veka u Zaječaru, većina je „plivala“ po inerciji, pa gde te voda odnese, a Dr Dragiša je bio drugačijeg kova-nije priznavao maticu reke, već je plivao tako da je uvek uradio više i uspešnije no što su to okolnosti dopuštale. E, to je njegova najveća vrednost.
O nekim stvarima koje nam se dešavaju valja govoriti ali i sačekati da prođe neko vreme te o njima pisati bistrije i hladnije glave, a postoje i događaji o kojima valja reći koju reč što pre, dok vreme ne izbriše sram i stid koji osetimo za sebe i druge. Dolaze tako trenuci u kojima se valja zapitati šta smo mi, kuda to idemo, koje su nam vrednosti prioritetne, kako vrednujemo sebe, ali i druge ljude? Poznati smo po sklonosti da prebrzo zaboravljamo prošlost, da nipodaštavamo postignuća drugih ljudi, ali ipak postoje granice i za takve stavove i odnos. Takav naš odnos, skoro, negiranja i pogrešnog rangiranja ljudi u našoj sredini me je i naterao da ovom tekstu dam naslov-Vreme stida. Otkud takva tvrdnja pokušaću da je naznačim u redovima koji slede.
U minuli petak preminuo je jedan od najznačajnijih građana Zaječara u njegovoj istoriji, Dr Dragiša Filimonović. Život mu je bio pravi filmski, od teškog i bolnog detinjstva, nemaštine, ali je zahvaljujući osobini koja ga je pratila čitavog života-neverovatnoj energiji i radoznalosti za sve što se događa oko njega (ne samo za struku kojom se bavio), uspeo da se podigne, veoma uspešno završi studije medicine i dođe iz Blaca u rodni kraj njegove supruge Jovanke (takođe uspešne doktorke) i postane pravi Zaječarac. Ovih dana je bilo dosta informacija o ukupnom životnom delu Dr Dragiše, te neću o tome previše, ali ne mogu da ne spomenem da je Zdravstveni centar u „njegovo vreme“ dobio nekoliko novoizgrađenih odeljenja, renoviranje preostalih, izgrađen je Dom zdravlja. Kad je privršio te ogromne poslove izabran je za predsednika opštine Zaječar. Reč je o osamdesetim godinama i to što je tih godina urađeno za Zaječar zapisano je već u istoriji opštine.
Zato ne iznenađuje da ga ozbiljni poznavaoci tadašnjih prilika, savremenici, svrstavaju u najuspešnije predsednike opštine. Obično se kaže-Milan Miljković i Dr Dragiša Filimonović su dvojac koji je od palanke, kakav je Zaječar bio, stvorili moderan, prosperitetan grad. Naravno nema potrebe idealizovati i reći da sve što je uradio bilo naj-naj, život je neke stvari demantovao, iskrivio, ali je neupitno da je u posao predsednika opštine i posle toga ministra zdravlja Srbije unosio svu svoju energiju, koja je bila, gotovo, neiscrpna.
Tim svojim delima, u zdravstvu i politici, ušao je na velika vrata u ovdašnju istoriju, šta god ko o tome mislio. Govoreći o njegovoj širini čovek se prosto zaprepasti nad činjenicom da je on pored redovnog posla stigao da magistrira, doktorira (da u penziju ode kao profesor univerziteta u Beogradu), da bude više nego uspešan predsednik opštine, ministar, direktor Očne klinike u Beogradu, ali da istovremeno nije moglo da se dogodi da propusti neku predstavu u Pozorištu ili izložbu u Muzeju, a pored toga sje bio poznat i kao strastveni lovac koji je špartao uzduž i popreko Timočkom krajinom, a mnogi ga znaju i po vinogradu na Belom bregu koji mu je bio baš na srcu i koji je obrađivao do pre godinu dana. To je energija koju sam spominjao.
Sve ovo sam napisao zbog našeg odnosa prema onima koji su mnogo učinili za grad a mi ih pre vremena zaboravljamo, počev od dobrog dela lekara iz Zdravstvenog centra i posebno onih iz Gradske uprave. Dr Dragiša Filimonović je doživeo lepe godine, preminuo je u 89-toj godini, te mlađima i nije zameriti što mu nisu odali dužno poštovanje, ali je odnos, dobrog dela, njegovih kolega i lokalne vlasti zaista zabrinjavajući.
Elem, u subotu je održana komemoracija u amfiteatru u Zdravstvenom centru. Kako sam nepobitno saznao, lokalna vlast (Boško Ničić, pre svega) nije pokazivala nameru i želju da se komemoracija održi u organizaciji lokalne vlasti (bio je vikend!!!?), odnosno nedvosmisleno su odbili da je organizuju. To su njihove naočari kojom su vrednovali značaj Dr Dragiše. Još frapantnija je bila činjenica da niko iz lokalne vlasti nije došao na komemoraciju a kamoli da kažu koju reč u pokojniku. Ovo je, u svakom slučaju, vrhunac licemerja, pogrešnog vrednovanja. Još jednom su nam pružili dokaz da smatraju da istorija počinje od njih. Da bi pokazali svoj stav do kraja, nikoga iz lokalne vlast nije bilo ni na sahrani u nedelju. Neka im taj odnos služi na čast. Da ima malo više širine i sposobnosti Ničić bi bio prisutan na oba događaja da iskaže zahvalnost pokojniku u ime svih građana grada.
Nisu „zakazali“ samo ovi iz lokalne vlasti. Pažljivi učesnik komemorativnog skupa u Bolnici je prebrojao da je prisutno samo dvadeset šest lekara. To je sramno malo imajući u vidu da je Dr Dragiša „primio“ na posao na stotine, još aktivnih lekara. Samu komemoraciju su vodili Bora Dimitrijević (penzioner), nekadšnji direktor Muzeja-kao prijatelj i Dr Nebojša Paunković, još jedna legenda grada (takođe u penziji), koji su i govorili o „liku i delu“ Dr Dragiše. Pridružili su im se Mile Petković, (penzioner) nekadašnji direktor Vodovoda, koji je evocirao uspomene na vreme izgradnje sistema za vodosnabdevanje „Grljište“ i Stojan Todorović (penzioner) dugogodišnji dopisnik „Politike“. Bilo je za očekivati da neko iz uprave ZC (bili su prisutni i sadašnji direktor ZC i upravnik Bolnice), kaže koju reč o velikom doprinosu Filimonovića razvoju zdravstva u Zaječaru i Timočkoj krajini.
Neko bi rekao-bilo šta je bilo, idemo dalje. Pitam se kuda dalje? Valja pogledati šta se tu da popraviti, ispraviti. Ako ova sadašnja vlast ne pokazuje želju da uvaži činjenice, doći će neka druga, nadam se, pametnija, mudrija. Valja neku ulicu, ali ne na periferiji, već u centru grada, nazvati časnim imenom Dr Dragiše Filimonovića (promena dokumenata stanara o trošku grada), ustanoviti gradsku nagradu ili makar u ZC koja će nositi njegovo ime, štampati njegovu biografiju, sačuvati uspomenu na njega, na ono što je u svom životu učinio za ovu opštinu, grad. To se u svetu radi zbog mladih generacija. Bez uzora nema napredovanja.
I, nemojte da pomislite da smatram da je Dr Dragiša bio idealan čovek. Svako ima lice i naličje. Bio je kao mnogi drugi ljudi, ali je više od drugih, zahvaljujući svojoj energiji, ambiciji, sposobnosti, bio u prilici i puno dao sredini u kojoj je živeo. Poznavao sam i pratio rad mnogih „rukovodilaca“ u proteklih pola veka u Zaječaru, većina je „plivala“ po inerciji, pa gde te voda odnese, a Dr Dragiša je bio drugačijeg kova-nije priznavao maticu reke, već je plivao tako da je uvek uradio više i uspešnije no što su to okolnosti dopuštale. E, to je njegova najveća vrednost.
Sveo ovo napisah po sopstvenoj savesti i znanju, a u nameri da svi dobro razmislimo o svom odnosu prema drugima, prema prošlosti. Kažu da odricanje od prošlosti neizostavno vodi u propast. Još uvek možemo po nešto da učinimo, ne za Dr Dragišu, već za sebe, potrudimo se malo. Možda se i lokalna vlast, Ničić pre svega, lupne po glavi i najzad učini nešto od koristi za sve nas.
Vlado Madžoski
Timočka Revija 
Lepa oda velikom čoveku i normalnim vremenima
Свиђа ми сеСвиђа ми се